Između pomračenja
Nebo nosi tišinu koja šapuće tajne izvan vremena. U trenutku kada svetlo i tama plešu na rubu postojanja duša oseća zov da se okrene ka unutrašnjem svetu. I kao da se ogledam u mutnoj reci, ne vidim svoj odraz jasno ali istinu slutim. Prošlosti konstantno naviru i svojim pipcima me obavijaju, govore o neispunjenim željama, o stazama koje sam napustila jer ih se nisam setila i nisam ih prepoznala. A možda sve to i jesam ali obavijena nesigurnostima i strahovima svoje želje i svoju suštinu zaključala u prašnjavi kofer na tavanu. Srce kuca sporije ali dublje i svaki otkucaj nosi težinu izbora. Ono poput neba, između noći i dana, oseća sveprisutnu napetost između onoga što jeste i onoga što će biti. I dok lebdim u ovom vremenu između štepova kidaju se stare veze. Na dlanu nosim seme novih početaka koje čeka da proklija samo da mu pronađem plodno tle. Zalivaću ga ljubavlju, oproštajem, smelošću i odlučnošću. U ovom vremenu preobražaja stari svet umire tiho, a novi diše u ri...